О књизи: 2018 / Кћи грофа, жена сенатора, нећака последњег пољског краља Станислава Поњатовског, Ана Потоцка (1779– 1867) самим својим пореклом била је предодређена за улогу коју је тако бриљантно одиграла у пољском и француском друштву. Лепа, бистра, интелигентна, храбра, страствено је волела своју несрећну домовину и, не губећи наду у њено оживљавање, до краја је остала одана Наполеону, са којим је не само она полагала ове наде. Сведок великих догађаја – живела је у Варшави и Паризу – описала их је грофица Поточка са чисто женским пажњом на значајне, иако ситне детаље. Поглед, начин комуникације, насумична реч која измиче говори јој о особи много више од њеног „свечаног” портрета, а ми је пратимо са сталним интересовањем за њена тачна запажања и смеле закључке. Радознале, свеже и неуобичајене савременом оку су карактеристике Наполеона, Марије Лујзе, Александра И, грофице Валевске, Мурата, Талерана, великог војводе Константина, Новосилцева и многих других представника те немирне епохе, у којој је, по грофици, „Помешало се толико радосних успомена и очајних плача».